Српски Витешки Кодекс

ПОРЕКЛО ВИТЕЗА


- Витез се рађа или од родитеља витезова или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности а другог смртног.

- Дете смртног човека може да одрасте у витеза ако је на рођењу било под посебним сакралним околностима даривано неком натприродном моћи, особином или му је остављено јуначко завештање.

- Витешко порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, односно "чудесног детета", или "видовитог детета" у српској митолошкој терминологији, преко јуначких песама и прича, као свако "тајно знање предака".

- Генеалошко стабло витеза значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом "сакралне територије", односно гениуса лоци.

ОДГАЈАЊЕ И ОБУЧАВАЊЕ ВИТЕЗА

- Витез расте у природи поред родитеља витеза или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота и настамби.
- Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке.
- Витез вежба своје тело у издржљивости, може да пешачи, да подноси хладноћу и врућину. Витез брзо трчи, сналази се у простору.
- Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.
- Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства.
- Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји.
- Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи буздованом.
- Витез зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.

ИМЕ ВИТЕЗА

- Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може потицати и из неког витешког боја. - Име витеза се памти и оглашава у песмама и причама.
- Име витеза наставља се у именима његових потомака да би се витешко порекло и на тај начин чувало.
- Иницијали витешког имена утискују се у његово оружје: сабљу, штит.

ОСОБИНЕ ВИТЕЗА

- Витез је снажан и витког стаса.
- Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.
- Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
- Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале.
- Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
- Витез је частан, држи задату реч и обећање, не подваљује у двобоју, побеђује часним средствима.
- Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио.
- Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред рођацима, ни пред пријатељима, већ суди о стварима према савести.
- Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
- Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савиjа.
- Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
- Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
- Витез је веран пријатељ и одан побратим.
- Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
- Витез поштује старе, посебно родитеље.
- Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности.
- Витез је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
- Витез више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.
- Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
- Витез је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
- Витез се супротставља свакој обести и насиљу.
- Витез сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
- Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
- Витез живот сматра за активно учествовање, непосредност.
- Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
- Витеза не обесхрабрује пораз.
- Витез се диви лепоти и има естетски смисао.
- Витез се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти.
- Витеза не привлачи власт над људима, већ независност.
- Витез верује у духовне вредности и хуманост.

ПОСТОЈАЊЕ ВИТЕЗОМ

- У момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
- Витез у ритуалима најбрже одгонета загонетна питања.
- Витез помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
- Витез задобија љубав лепоте девојке, бори се на турниру за њу.
- Витез прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
- Витез добија име по месту свога рођења или по подвигу по којем се прочује.
- Витез добија очеву сабљу или му је сакује познати ковач.
- Витез добија коња и даје му име.
- Витез се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
- Витез слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
- Витез се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
- Витез се учи да лови дивљач.

ПОНАШАЊЕ ВИТЕЗА

- Витез се држи усправно у седлу и када хода.
- Витез гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
- Витез се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.

ОПРЕМА ВИТЕЗА И ИЗГЛЕД

- Витез има лепо и скупоцено одело, кацигу на глави и лице покрива визиром.
- Витезов коњ је покривен и украшен, а поред коња има сокола и пса.
- Витез посебно бира своје оружје, или га добија од другог витеза као јуначко завештање.
- Оружје витеза прави се посебно за њега, као и одело.
- Витез носи са собом амајлију девојке коју воли.
- Витезова опрема је складних боја и од драгоцених материјала: злата, сребра, крзна, перја.

ОРУЖЈЕ СРПСКИХ ВИТЕЗОВА

Зашто су Венецијанци сматрали да је "српски мач" најбољи

Постојало је активно и пасивно оружје.
Активно оружје, служи за напад и
регулисање противника, а пасивно у
које спадају штит, шлем, оклоп, ради
одбране и сигурности витеза од нападача.

Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит.
Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.

Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом главом", штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран" у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа "СЕМПАХ", који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева. Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.

Мачеве су носили сви - од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.

Временом еџпорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини ДXИВ века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње "Српски мач". Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: "деле дое спаде сцхиавонесцхе". "Српски мач" је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже. После пада Србије крајем ДXВ и почетком ДXВИ века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни "скијавоне" - словенски, тј. српски мач.

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија - пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа - све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем - од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од правоугаоних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе. Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи.

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији. Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у ДXВ веку шлем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.

Свети Сава пише:
"Па ако би нешто од овога некима изгледало таково да је најслабије, ипак, боримо се, претрпимо, поднесимо храбро, присилимо мало себе. Јер свет не остависмо ради одмора и раскоши, него ради старања и борбе по могућству ради примања обећаних добара. Присилимо, дакле, себе, као што је речено, присилимо јер у царство небеско продире се на силу, и они који се отимају о њега успевају да га уграбе. Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље каже Господ, ваља нам ући у царство небеско. Зато молим све вас, владајте се као што доликује позиву вашем, поставите телеса ваша света Господу, волите се међусобно, добро трчите пред лежећу вам трку, што је добро, што Бог воли, то помишљајте. Што сте чули и научили не одступајте то да чините. Браћо, време је прекраћено, сећајте се душа ваших и не заборављајте наше смерности у молитвама вашим."

ВИТЕЗ ЗМАЈА ПРВОГ РЕДА

Властела из Европе хитала је у Србију,
да их за витезове прогласи Деспот Стефан

Син Цара Лазара и књегиње Милице, последње Немањићке, деспот Стефан Лазаревић, сјајан дипломата и војсковођа, вешт играч у политичким играма, човек који после битке код Анкаре 1402. године, поново осамостаљује српску државу, висок, леп, физички изузетно снажан, ексклузивно образован, имао је своју школу борилачких вештина. Борилачки ауторитет није стекао причама већ биткама, а основни принцип му је био постићи победу са што мање погинулих и рањених. Чак и у бици против Тамерлана, коју његов зет Бајазит губи, Стефан Лазаревић добија. Добија поражену битку, јер са својим оклопницима прави лом по татарској војсци и са минималним губицима се враћа кући.

Посебну пажњу посвећује борилачким вештинама, и реформисању војске.

Постаје чувен по својој вештини и у западним земљама, и самим тим и магнет за младе витезове, који преваљују дуг пут до деспота Стефана Лазаревића да би их он обучавао и оне који заслуже произвео у витезове. Да неког вла-стелина Деспот Стефан рукоположи у витеза, већ у старту то је значило славу али и огромну обавезу да мора да се понаша према правилима деспотове школе, у којој је дипломирао, да буде хуман, да чува људске животе, да воли људе и да се бори против зла.

Деспот Стефан је чувао културна достигнућа Немањића, а војска га је посебно интересовала, тако да је направио радикално кориговање војног састава. Укинуо је феудалне одреде и увео регуларну, стајаћу војску. Војне обавезе нико није био ослобођен, чак и ако је то покушавао зидајући манастире и помажући их у најлепшој традицији Немањића. Први заводи порез манастирима, да би имао новац за издржавање и наоружавање своје стајаће, одлично наоружане, навежбане и добро мотивисане војске.

Деспот Стефан Лазаревић је био припадник чувеног витешког реда "Змаја" који је 1408. године установио угарски краље Жигмунд Луксембуршки. Била су двадесет и четири члана првог реда ордена "Змаја" а на првом месту је био Деспот Стефан Лазаревић. Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу зеленог змаја, који репом држи врат а на склопљеним крилима има црвени крст.

ОКЛОПНИЦИ СЛАВНИ,
БЕЗ МАНЕ И СТРАХА


Да ли је витезу потребан јастук?

Јаничар Константин Михаиловић, који је побегао у Пољску из турске војске, написао је књигу "Турска хроника", са циљем да Пољаке упозна са начином турског ратовања.

Србе је саветовао:

"Кад се спремате у борбу са Турцима морате се лако наоружати да бисте лако с оружјем могли руковати, јер су у том погледу Турци далеко изнад нас. Ако га гониш тада ће ти утећи, а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи. Турци су због лаког наоружања увек хитри, а ми смо због тешких коња и тешког наоружања увек лењи, јер кад много имаш на глави, тежак ти је и дух, уз то не видиш и не чујеш добро на све стране, а због тешког оружја не владаш рукама нити самим собом. Кад наш ратник падне с коња, пропао је, јер нема ко да му помогне да поново узјаше: он сам без помоћи то не може учинити."

Константин, јаничар у оставци, прожет српским родољубљем, узноси више духовну величину него физичку снагу. Хришћане саветује како да се боре против Турака, цитирајући говор њиховог противника султана Мухамеда својим војсковођама:

"Зато вас опомињем, славни витезови и моји драги другови", - говори сељак - "не бојте се непријатеља, нарочито онога чију снагу нисте никад упознали, да му тиме већа одважност не би постајала, већ посаветовавши се лагано и без страха, стављајте на себе сигурно оружје против пијаних и лењих хришћана, не осврћући се нимало на то што их је много и што су побуњени, не сумњајте у исход битке; али упознајте обичаје тих људи, видећете да су гадни, троми, бојажљиви, сањиви и лењи, навикнути на необично уживање, кад су трезни без јастука не умеју да спавају, без раскалашности весели не умеју бити, као и без јакога пића, без пијанства не умеју да владају, само речима ратују, не делом, немају никаквог поретка војног, нити знају какве занате... Не подносе глад, хладноћу, врућину, рад, опомену, иду пода се, са женама једу, на високом седе и лежу у топлом, једу и пију много, а хладно се боре, чега ви, најдражи витезови немате, не жалите живота и рана, мало спавајте и то без јастука, на тај начин ћете се васпитати, да читаву вечност издржавате, земља вам је јастук, клупа лежај, зато неће бити ничег грубог, напорног, тешког што вам се неће учинити сувише лако."

Следи објашњење да демагог Мухамед описује благодати више цивилизације на тај начин изазивајући своје полудивље војсковође на освајање управо тих тековина! Номадима је јастук стварно био превелик терет, али ради транспорта. А борилачку снагу и праву силу, најбоље су му показали управо хришћани, Срби.

Који су се, мали и сами, читав један век (нејасно је како ће Србија пасти на Косову), тачније век и по, опиру, витешком снагом, турској бројној и премоћној сили.

ВИТЕШКЕ ПОРУКЕ СВЕТОГ САВЕ
"Нико ленив није никад постигао победу"
Филозофску подлогу борења, етичке, моралне и витешке принципе изградио је код Срба Растко Немањић. Главне одлике његове идеологије су биле хуманост, борба за правду, неагресивност, самоодбрана и - хришћанска вера витешка.

Свети Сава пише:
"Па ако би нешто од овога некима изгледало таково да је најслабије, ипак, боримо се, претрпимо, поднесимо храбро, присилимо мало себе. Јер свет не остависмо ради одмора и раскоши, него ради старања и борбе по могућству ради примања обећаних добара. Присилимо, дакле, себе, као што је речено, присилимо јер у царство небеско продире се на силу, и они који се отимају о њега успевају да га уграбе. Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље каже Господ, ваља нам ући у царство небеско. Зато молим све вас, владајте се као што доликује позиву вашем, поставите телеса ваша света Господу, волите се међусобно, добро трчите пред лежећу вам трку, што је добро, што Бог воли, то помишљајте. Што сте чули и научили не одступајте то да чините. Браћо, време је прекраћено, сећајте се душа ваших и не заборављајте наше смерности у молитвама вашим." Фотографија корисника Ljubiša Popović

Витешки ред Змаја
Симбол реда је змај са репом обавијеним око врата. На леђима змаја, од врата па све до репа, налазио се црвени крст Светог Ђорђа, док је читав симбол био на сребрној позадини. Змај је представљао звер из Књиге откровења, док је црвени крст симболизовао победу Христа над злим силама. Од чланова реда очекивало се да стално носе симбол, најчешће у облику медаљона око врата и често су сахрањивани са њим.
13. децембра 1408. године објављена је повеља реда у којој је назначено да је основни задатак реда одбрана крста од непријатеља, нарочито од Турака. Међу 24 витеза који су учествовали у успостављању (или обнављању) реда 1408. год. налазили су се:
Стефан Лазаревић, деспот Србије
Жигмунд Луксембуршки, краљ Мађарске
Херман II, грољ цељски
краљ Алфонсо од Арагона и Напуља
Ладислав II, краљ Пољске
Витовт од Литваније, велики принц
Ернст од Аустрије, војвода
Кристофер III, војвода од Баварске и краљ Данске
Томас Маубреј, војвода од Норфолка (после 1439. године)
Влад Цепеш, војвода Влашке (после 1431. године)
Филип Мађарин односно Пипо од Озоре, италијански племић и мађарски великаш