Војвода Пријезда и Јелица

Духовна врата љубави подно Мојсињске свете горе
Ако су историјски догађаји орање за садњу вечности, онда је плод љубав сазрела у муци сталаћке битке. У данашње време у којем нас је обузело слепило одвајамо се од камена темеља у којем је уклесан нуклеус наше душе. Живи запис наше књиге живих. Али, увек ће тећи сила живота из моравских магли која нас веже за ову сторију љубави. За нешто што је вечно. Свака кап ове приче је изникла из недара не само вој. Пријезде и Јелице, него и многих хероја пре њих и после њих који су љубави својом скројили свето место у вечностима душа. Све остало је магла у јаловим будоарима историје.


.
Оно што збуњује је слепило које је обухватило копреном видело наше душе. Осећам да смо данас мањег вида од слепе Јеце (слепа Јелисавета Марковић која је по предању отпевала песму Смрт војводе Пријезде а записао је Вук Стефановић Караџић).
Дакле сматрам да нам је неко намерно замаглио вид да не умемо ову небеску љубав Пријезде и Јелице подигнути на пијадестал љубави према отаџбини и Богу а тако и свеживоту у Христу. Да не умемо осетити највиши стадијум човека када љуби као Јелица свог мужа толико силно да му неће укаљати образ него ће се кроз смрт воздигнути до самих Капија свих Љубави до саборништва савшенства свих осећања у рајске одаје Царства Небеског.
Сигуран сам да није случајно да се оваква љубав догодила баш у Тодоровом граду. Недалеко одатле је претходила слична битка када се скупила цела Србија да брани Крст, дакле Љубав, на Газиместану где је била Косовска битка о којој много знамо и која је отворила Небеска врата за наш народ. Заиста не постоји веће него пострадати Христа ради. Још и данас се чују гласови војника и звекет оклопа и оружја у редовима који су кренули да се причесте и не врате. Близу Косова су многа бојна поља, велике приче малих људи и мале приче великих људи. Али свагде где изникне влат траве или перуника, дише нашег племена душа пала у рату да се у мир уздигне. Шта је дакле мисија ентузијаста удружења са неколико хиљада чланова? Шта је мотив подно Мојсињске свете горе и подно Тодоровог града, подно сваке хумке праведника и изнад кандила у којем се у колосеуму живота огледамо?
Шта је разлог да се скупљамо носећи свако свој камен изнад Сталаћа до куле Тодорове у којој је пао цео један род да би одбранио врата отаџбине и зидине вере Православне? Шта је потреба да кујемо оружје вере и раскивамо зидине душе жедне љубави, части и поштовања?

СПОМЕНИК СВЕТИОНИК ЉУБАВИ
Споменик свим јунацима који дадоше живот за отаџбину, веру и слободу. Споменик свим ратницима и сељацима, војницима и пастирима уснулим испод заставе битке и заборављеним испод заставе мира. Очевима који су на леђима носили сандуке да упокоје своје дечаке. Споменик Косовкама девојкама, Љубостињкама, Јелицама и онима што испратише своје мужеве и момке на путу да сабљом вере и љубави расеку небо и колевку србског рода узнесу у најсветије и најрадосније царство на небесима, у Царство свеживотно Господње. Споменик свим љубавима које се множе и тискају кроз масе народа да се искажу у свој својој мученичкој лепоти и радости. Споменик уједињењу тела и душа оних који се воле у најдубљем и најачем, Богоизгледном бивству спознања!

СВЕТИОНИК са којег ће се спустити светлост утројена Небом и Мојсињском светом гором и Човеком. Светионик који ће у мору бура усветлити у сваку нашу загубљену душу Љубав. Који ће нас допловити до мола спасења и лађу наше вере привезати за докове свесмисла у Христу.
ЉУБАВИ која је свелик Небеса и једини лик Човека. Љубави са којом ћемо одкаменити реч са усана пуних трња и затреперити између свога рода на благодатно и боље живљење. У свету живеше многе љубави и тако мале међу многим народима да су неретко златним словима утиснуте у историје тих народа. Од Хелене до Изолде, од Цукорове Ками до Ромеове Јулије. Од Лазареве Милице до Тодорове Јелице. Од Ане Карењине и нашег мученика Грофа Вронског то јест пуковника Рајевског. И свака је савез човека и жене до сједињења у тело анђела. Тај савез постављамо на старом граду Сталаћке тврђаве. Љубав која је смисао космоса. Ту силу успостављамо да нас уобличи у савршенство. Том ћемо љубави ковати мачеве јунаштва у мишици срца. Осмех на радости усана које су пронашле Реч којом ће поробити силовне и бесне. Зауздати тврдокорне и насилне. Тим Љубави којом је Јелица предала себе у сва времена у тело вој. Пријезде. У душу огња који огрева звезде. Која је сврха споменика војводи Пријезди и Јелици?

Уз све наведено сврха градње споменика је подизање духовног бедема на путевима Срба од свога завичаја до бесциљних лутања по светским даљинама. Воздизање вере и културе на пустињама ораница на којим зацарише макије и шибље. Враћање коренима културе, натопљених томова књига узвицима и уздасима јунака што отимаше Домају од адских жвала. Палење кандила вере по прозорима напуштених кућа и очима напуштених старих родитеља. И надасве паљењем светионика Љубави који ће прво осветлети Мојсињску свету гору, све наше манастире и лавре. Осветлити сваки наш лик и отопити печат муке на лицу осмеха. Осветлити сваку душу како код нас тако и у даљинама света. И напокон отворити ризницу духовног богатства пред сваким нашим родом сиромашним у духовној беди. Отворити истините ковчеге блага пред свим народима како код нас тако и у далеком свету. Тако осветљени можемо брзо бити домаћини сваком просјаку што скита од врата до врата по свету тражећи срећу, смисао живота и љубав. Можемо постати пример како се може живети у изобиљу радости спознавши духовну дивоту. Не будимо дакле слепљи од слепе Јеце која у ризници срца пронађе реч о паду Сталаћа и воздизању Пријезде и Јелице у Љубав небеску, него откинимо мегалит на временским творевинама и са 9. марта 1413. године скинимо окове заборава и небриге да се кроз љубав и веру удостојимо и сами спомена.
Понесимо свако свој камен на брдо љубави. На херојској кули Тодоровог постојања да уградимо део себе. Немојмо чекати да будемо богатији, вреднији да приложимо више, ако немамо камен приложимо прах душе изломљене у жрвњу живота и невоља да нас Љубав замеси у хлеб радости. У хлеб од којег ће се наситити многи.

ИЗГЛЕД И ВЕЛИЧИНА СПОМАНИКА ВОЈВОДИ ПРИЈЕЗДИ И ЈЕЛИЦИ
Споменик који је почет да се ваја ће бити у висини од 8. метара. Када се буде поставио на постамент биће у укупној висини 12. метара. Сам споменик претставља вој. Пријезду у искораку са издугнутим мачем у десној руци док му је Јелица наслоњене главе на његово десно раме упртих очију у његово лице.

ОПРАВДАНОСТ И ЕКОНОМСКА РАЧУНИЦА СПОМЕНИКА
Као што је већ речено, споменик треба да нас саборује у ново време духовне изградње. Да нашим градовима и селима тог региона поврати веру у живот. Да пружи могућност бављења делатностима као што су стари занати па и туризам. Само покретањем малих радионица, како за сувенире, тако и за туристичке па и верске објекте, регија о којој је реч има могућност брзе економске обнове.

У Кикинди 2. 12. 2016. љета Господњег
Вајар и књижевник
Борис С Стапарац

 

     Споменик војводи Пријезди и Јелици у Сталаћу

Сама идеја споменика ме је нагнала да извајам предлог споменика тако да претставља не само вој. Пријезду и Јелицу него сав србски народ кроз вековну борбу одбране хришћанства и наше свете Светосавске вере. Ово је споменик свим онима који су дали своје животе за слободу, веру и љубав према домовини Србији. Још од Косовског боја Србија треба такав споменик и недалеко од места где је Лазарева војска дала овоземаљско за небеско и где се одиграла и ова на изглед поражавајућа битка ми се спремамо да подигнемо симбол оданости Богу, роду и вери.

Сам споменик претставља војводу Пријезду и Јелицу у борби, у непоштедној борби против некрста у очувању својег огњишта и своје славе. Као и они већ споменути хероји војске Лазареве и Христове они се не предају него се боре за свеживот у Царству небеском. Зато је овај споменик и замишљен у колосалним димензијама где се дигнутих мачева Пријезда и Јелица боре против тих сила смрти. Она ослоњена на њега претставља све мајке сестре, Љубостињке које су пратиле своје мужеве и браћу кроз вековну одбрану Крста и Христа. Ослонац њен и давање њему увек у приправности да се сва да ономе којем га јој је Бог приспојио као јединствено биће. Тако да Јелица на овом споменику претставља све мајке, сестре и јунакиње које је заборавила модерна историја. Војводу Пријезду претстављам као ратника. Одважног у сили љубави према домовини и вери да се до задњег бори не да да и живот за Царство небеско. Обе скулптуре увезане у једну целину искорачујем у синтагму живота и дајем им моћ покрета. Са посебном пажњом сам им испружио леве руке да би тако сачиниле крст. Нашу највећу одбрану од света мука и погрома. Све наше битке нас постављају на тај Крст Христа и хришћансва и отварају нам врата светоспаса.

Сам споменик ће бити извајан у техници моделираног живог бетона у висини 7. Метара. Споменик ће бити тежак око 6. тона и биће постављен на постаменту од 2. метра. Биће окренут од истока према западу и тако ће симболизовати одбрану Хришћанства од страна које га ломе и кидају вековима. За изградњу споменика ће требати време од годину дана.

Напоменуо бих на крају да ово није споменик нашег удружења, града Сталаћа или мој. То је дело свих нас. Свих вас који желе да својим доприносом покрену стварања духовног бедема на мојсињској гори. Да будемо неимари који ће вредно градити боље сутра нашој деци и поклоњене поколењима што дадоше своје животе по многим бојиштима и фронтовима. Тек када око споменика војводи Пријезди и Јелици окупимо све наше еминентне уметнике, сликаре, вајаре, музичаре, тек када потече духовна реч, молитва и када око светих Мојсињских лаври заискре кандила душа србадије на обнову вере и Светосавља наш споменик и наша мисија ће се сматрати благодатно урађена.

Молимо се дакле свеприсутном Тројединству и Богомајци да нас удостоји овог дела како би се и ми уписали у Књигу вечноживећих у Христу.

Раб Божији, вајар
Борис Стапарац.
У Кикинди о Рождетсву Христовом 2016. љета Господњег