КУЛЕ ПРИЈЕЗДИНЕ

Србијом се јутро модро разведрило
Гора над Сталаћем тамјаном мирише.
Моравско је крило Мојсиње умило,
Косовским заветом отаџбина дише.
Пројецала душа дуговечним болом
Сваки јецај носи и понос и муку.

Родила се искра у миру, за столом,
А запловила је кроз стиснуту руку.
Упаљеним жаром стазе обасјава,
Молитвама тихим братољубав твори.
Оснажена вером пламом истрајава,
Па Мојсињском гором као да нам збори.

Још над водом плеше Пријезда с Јелицом,
Моравским жубором бокоре видици.
Још сузе потеку згрченом вилицом,
Још се Тодор клања вољеној Јелици.
Још уздише зора првим својим циком,
Смарагдне се росе дозивају капи.
Залутале птице сваким својим криком,
Успомену буде што за сунцем вапи.

Сталаћком се кулом још чују гласови,
То Јелица тихо свога господара
Моли да јој њену верност благослови,
Да јој образ спаси и част њеног цара.
Радије ћу с тобом, војводо Пријездо,
Моравске дубине за конак да бирам,
Него туђе скуте, моја сјајна звездо,
Окићене златом да рукама дирам.

Нека ми опрости небо над Моравом,
Што молитву ову упућујем теби.
Оно на нас чека својом зором плавом
И наше ће душе грејати у себи.
А бедеме наше, мој војводо дични,
Походиће душе са Газиместана.
Њене ће нам свеће, као печат лични,
Бележити сваки од деветсто дана.
Толико смо дана светињу бранили,
Толико смо ноћи појили јунаке.

Све смо витезове скупа сахранили,
Учинимо скупа последње кораке.
Гледао је љубу,то злато жежено,
Војвода Пријезда и сабљу ломио,
Њежно пољубио бледо лице њено,
До земље се јунак љуби поклонио...
Морава и Сталаћ нек столећа нижу,
А Мојсињска гора нека сведок буде,
Пријездине куле како се уздижу
Како су потомци стасали у људе.

Новак Р. Јеринић

ПЕСМА ЧАСНОЈ ЈЕЛИЦИ

Јелице драга, из Сталаћа града
Што с косом Виле
у памћењу нам поносно вијориш
А добротом и љубављу својом
Сваку травку горе Мојсињске појиш
Вековима дух љубави шириш
И благошћу својом свако лице озариш.

Часна Јело Сталаћка лепотице
чије срце неби сломиле
Ни најјаче леденице,
Ни златници освајачки
Који се пред тобом просуше
јер ти срце своје вољеноме
занавек завешта.

О снази љубави твоје
Морава река вековима поје
и док крв твоја и вољенога војводе
Реком Моравом вековима тече
С листова Мојсињске горе
лахором се шири дах вечне љубави твоје.

То зна Сталаћ, ова гора и Тврђава,
да су верност, част и љубав
светиње без заборaва.
Да вечну љубав шириш
Српским родом својим,
а сада пред нама лепотом
својом у споменику часно
занавек као путоказ стојиш!

Звезданка Савић- Београд

ПРОГОВОРИ МОРАВО

Мораво, проговори Мораво,
ћутиш вековима,
и мирно течеш у кориту своме.
Чуваш тајне,
шкољке бисерне,
и умиваш камење валовима,
појиш гладне очи
лепотом својом и ћутиш.

Мораво, проговори Мораво
тајне си многе сакрила,
даривала и узимала,
уздахе мамила,
по некад бесна рушила,
за наук онима сто не чују хук.

Мораво, проговори Мораво,
кога си у вечност однела,
и славу им пронела,
мртве кости сакрила.

Мораво, проговори Мораво,
молимо те у име предака,
Проговори васкрсни љубав
Пријезде и Јелице у вечност
споменик високо у небеса вазнеси.
Оживи љубав Мораво,
да се часни пред њима клањају,
Буди љубав Мораво јер љубав јеси!.

Снежана Васић- Крушевац

Мојсињска Света гора

Све Мојсињске свете манастире
загрлила брда и Морава...
И Мојсињска гора овде се простире
Сто црквишта зарасла је трава.

Ту град Сталаћ пружа руке свима
И Кнез Лазар долази са свитоm
Српска срца бију у грудима
Са песмама,предањем и митом.
Света горо Деспот те поздравља
Ти са собом носиш наде нове
вечну бакљу српског православља
Штитоношо вере кроз векове.

Испод куле где циклама цвета
Жубор воде далеко се чује
Сталаћка је то водица света
Очињи вид многима дарује.
У тврђави шест стотина лета
Деспот Стефан и Пријезда зборе.
Православље овде ће да цвета
А храмови дивну огрлицу творе.
Обновимо цркве и црквишта
Да сто звона поново зазвони
Православља то су упоришта
Српство да се светињи поклони.

ЉУБИША ПОПОВИЋ

Женидба Тодора од Сталаћа

Женидба Тодора од Сталаћа Седе Тодор за вечеру с мајком
У Сталаћу граду бијеломе
У својему двору господскоме,
Вечерају, пију вино ладно;
Стаде мати сузе просипати,
Своме сину поче беседити:
"О Тодоре, моје чедо драго!
"Већ сам, сине, врло остарила,
"Остарила и онемоћала,
"Не могу ти пословати, сине,
"Ни по белу двору посртати,
"Нити твоје госте приватати.
"Већ просипај ризницу и благо,
"Те ти проси госпођу девојку,
"Тебе љубу, а мене одмену.
"Нека ради по господску двору."
Тодор мучи, ништа не беседи,
Повечера и напи се вина,
Па устаде на ноге јуначке,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја
И недељу и васкрсеније
И велико часно ванђелије,
Па ужеже рзан јасну свећу,
Те одшета коњма у ахаре,
И изведе ђогу бабајина,
Трипут га је зоби назобио.
И трипут га напојио вина,
Оседла га седлом Цариградским,
А заузда уздом сератлијнском;
Па на себе руо измењује,
Све убаво руо крајишњичко,
А на главу капу и скувију,
За скувију позлаћено перје,
Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака,
Те девојке бело платно беле,
И мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар' блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили
Њима Тодор вишња Бога назва:
"Божја в' помоћ, бељаре девојке!
"О девојке, тако срећу стекле!
"Тако вам се убелило платно!
"Душо моја, на дар га делиле!
"Кажите ми друма Смедеревска?"
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
"Ето, јунак[1], друма Смедеревска"
А беседи Тодор Поморавац:
"Душо моја! госпођо девојко!
"Додајде ми мало воде ладне,
"Да с' напијем трудан и уморан
"Из далеке земље путујући."
Узе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву.
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледачи не ће,
Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом,
А четврти од сабље кајасом;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
Кад у јутру бели дан свануо,
Глас допаде Јерини госпођи:
"О Јерина, луда женска главо!
"Залуди си снау испросила
"И толико потрошила благо
"Кад си лудо роха оставила
"Од године опет до године:
"Одведе је Тодор од Сталаћа."
Кад то чула Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
"Славни Ђурђу, Српска круно златна!
"Ти не држиш код себе војводе,
"Веће држиш Турке јаничаре,
"Војводе ти, ка' и јаничари,
"Те отимљу под сиље девојке
"Испрошене и прстеноване:
"Слушај чуда: Тодор Поморавац
"Одвео ми снау испрошену,
"Испрошену и прстеновану!"
Насмеја се Ђурађ на дивану:
"Оће Бог ме мој витез Тодоре!
"Ал" му врло требује девојка."
Ал' не може славан деспот Ђурђе
Својој госпи атар да поквари,
Већ погледа по дивану редом:
"О војводе, моји соколови!
"Витезови, моја десна крила!
"Јели мајка родила јунака,
"Ил' сестрица браца одржала
"И мушкијем опасала пасом,
"Да отиде до Сталаћа града,
"Да доведе везана Тодора?"
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал' удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;
Ал' не гледе четири војводе,
Што су скоро приступиле Ђурђу,
Још Тодора ни видили нису,
А камо л' му на бој изодили;
Приступише славноме деспоту,
Целују га у скут и у руку:
"Прости Ђурђу, Српска круно златна!
"Ми идемо до Сталаћа града,
"Довешћемо везана Тодора."
Онда Ђурађ поче беседити:
"Ид'те децо, пошли у добри час!
"Ал' чујете, моја децо драга!
"Ко се годи на Тодора фали,
"Срамотан је сваки се враћао:
"Ја се бојим, моја децо драга,
"И ви ћете срамотни се вратит',
"Мене ћете ви осрамотити."
Не слушају четири војводе,
Уседоше коње витезове,
И одоше до Сталаћа града
Кад дођоше Тодору пред дворе,
Ал' у двору игра и попевка,
А невеста стоји код девера;
А војводе с коња не сјаују,
Већ Тодора пред дворе зазивљу.
Упадоше Тодорове слуге:
"На милости, Тодор-господару!
"Пред двором ти краљеве војводе,
"Они тебе пред дворе зазивљу."
Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина,
Купу вина од дванаест ока,
А у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе,
Па беседи Тодор Поморавац:
"Браћо моја, добро сте ми дошли!
"Од'те у двор, вино да пијемо,
"Ја се женим те чиним весеље."
Ал' војводе не гледају вина,
Већ Тодора бију буздованом,
Намирише тридест буздована;
Кад јунака доболело беше
И јуначко плеће утрнуло,
Баци Тодор и кондир и вино,
Па и стаде бити буздованом,
А како и лако удараше,
Из бојни и седал' изметаше,
Са добријем коњма растављаше,
А са црном земљом састављаше,
Па бијене опет натерао,
Те бијени коње уседоше,
И попише једну купу вина,
Купу вина од дванаест ока;
Па и Тодор испратио лепо.
"Ид'те, браћо, пошли у добри час!
"Поздрав'те се Јерини и Ђурђу,
"Како сам вас дочекао лепо,
"А још лепше, браћо, испратио."
Па се мајки у дворе поврати:
"Сандаћија, моја мила мајко!
"Светуј мене, моја слатка рано!
"Куд ћу саде, на коју ли страну?
"Ако ћ' ићи Смедереву славну,
"Оће мене Ђурађ обесити;
"Ако ћ' ићи цару у Цариград,
"Назваћу се царев нови пребег."
А девојка слуша од девера,
Пак се млада пусти од девера.
Пак Тодора привати за руку:
"О Тодоре, драги господару!
"Зазор ми је у те погледати,
"А камо ли с тобом беседити,
"Бит' не може, ваља беседити:
"Ти не иди славну Смедереву,
"Нит' ти иди месту Цариграду,
"Одброј мене дван'ест товар' блага,
"И дај мене Србље витезове,
"Седамдесет бојнокопљаника,
"Копљаника, избрани јунака.
"Ја ћу сама ићи Смедереву,
"Да Јерини за'ви арач вратим;
"А тако ми добре среће моје!
"Невере ти учинити не ћу."
Онда уста Тодор Поморавац,
Те отвори на ризници врата,
И одброј'и дван'ест товар' блага,
И даде јој Србље витезове,
Да госпођи зафаита нема
Путујући сама Смедереву,
Оде шњиме граду Смедереву.
Кад је била граду на погледу,
Далеко је Јерина видела
Са чардака са бијеле куле,
Чим је вид'ла, тим је и познала,
И на њу се гротом насмејала:
"Благо мене, ето снае моје!
"Невере ми учинила није.
"Венчаће је за браца Томаша."
Поклања се љуба Тодорова:
"О Јерина, несуђена за'во!
"Не могу се по двапут венчати
"За живота господара мога "
То не слуша Јерина госпођа,
Већ под сиљем окумила кума,
И под сиљем нагна свештенике,
Те венчала браца и снашицу.
А кад дошла она ноћца тамна,
Те сведоше двоје младенаца
Кад Томаша санак преварио,
Трже ноже љуба Тодорова,
Те заклала браца Јеринина
Кад у јутру бео дан освану,
Подранила госпођа Јерина,
Те отишла у нову ал-башчу,
И набрала цвећа свакојака,
Да пробуди браца и снашицу;
Кад ђердеку отворила врата,
Сва ложница у крви огрезла,
А братац јој у крви лежаше,
Невеста му стоји чело главе,
У руку јој ножеви крвави.
Кад то виде Јерина госпођа,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
А запишта, као змија љута:
"За што, снао? да од Бога нађеш!
"За што си ми браца уморила?
"Да ниј' ово Јерина госпођа!
"Ни ти не ћеш по свету одити."
Повикаше Србљи витезови,
Седамдесет бојнокопљаника:
"Остани се, Јерина госпођо!
"Од невесте љубе Тодорове,
"Од невесте, од наше госпође!
"Да нис' ово Србљи витезови'
"Ни ти не ћеш по свету одити."
Онда оде Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
"Славни Ђурђу, Српска круно златна!
"Снаа ми је невер' учинила,
"Заклала ми браца у ложници."
Тад' јој стаде Ђурађ беседити:
"О Јерина, луда женска главо!
"Шта с' тражила, још си мало нашла;
"А нисам ли тебе беседио:
""Остани се, Јерина госпођа,
""Од невесте љубе Тодорове?""
Она свога браца изгубила,
Свога браца саранила лепо,
Са снаом се лепо помирила,
И сав јој је арач поклонила,
Те невеста оде двору своме.

Смрт војводе Пријезде
(песму препевао Раде Мирчић)

Ој Сталаћу знаменити граде
ој Сталаћу моравски бисере...
лепе су ти куле и зидине
лепа су ти врата и калдрме
а води те знаменит војвода
нема бољег што по земљи хода
име Пријезда, права људска звезда
а да видиш светла му оружја
коња Ждрала као морског вала
кад он језди срце скаче Пријезди
љуба Јела као горска вила
лепотом је Сталаћ зачинила.

Не дај враже Турци то видeше
и Мехмеду цару дојавише
да се Пријезда силно осилио
и Сталаћу бедем утврдио
те не ферма цара ни везира
Кад то зачу турски цар Мехмеде
узе перо,мастило и седе
похлепа је њему поголема
пише књигу,прави Пријезди бригу
чујеш ли ме неслани Дауре
ето мене да ме и не зовеш
сажешћу ти твог Сталаћа града
неће остат од њег ни комада
ето мене с хиљада војника
твоја Јела мом харему дика
даћеш мени што сам наумио
сабљу бритку,коња брзог Ждрала
то ми предај без икакве речи
да ти раја Сталаћем не јечи
ако тако урадиш по цару
још ћеш видет твоју мајку стару
ако нећеш, са мном се надмећеш
никог свога више видет нећеш
Одговара Пријезда цар Мехмеду
ни једну ти учинити нећу
не дам Сталаћ да ме жива печу
купи војску требам турских глава
на мени ти неће бити слава.

Вришти Мехмед као љута гуја
скупи војску крену ко олуја
да Сталаћа у огањ ужегне
да Јелицу у харем одведе
сабљу бритку себи да припаше
коња Ждрала што пре да узјаше
Ал се царе мало преценио
и на тврди орах ударио
од брзине ништа не остаде
само мучна три лета опсаде.

Но инат је код цара велики
и свакако неће попоустити
у доње дворе силом провалише
Пријезда виде,излаза сад нема
па отвори на капији врата
и ту се две војске сударише
звече сабље,копља поломише
тешки јаук,многи већ издишу
сви јунаци редом изгинуше
Пријезда крену Јелицу поведе
Ждрала уби а сабљу преломи
да у турске руке не допадну
и поскочи на горње зидине
и прозбори о Јелице моја верна љубо
хоћеш са мном у хладну Мораву
ил Турчину харема да служиш
с тобом Пријездо,веру газит нећу
скочићемо ми у хладну реку
да нас Турци сабљама не секу.

Хвала теби ти хладна Морава
да нам оста на рамену глава
И Морава милостива била
на обалу тела избацила
нађоше их ликом познадоше
и у земљу лепо сахранише
јер за веру и част пострадаше.

Турци Сталаћ празан освојише
цар Мехмеда мука ухватила
па на мртве поново кидише
а изгуби пола јаничара
мора назад а празне му руке
како двору рећи своје бруке.

Цар Мехмеде ускоро нестаде
од Сталаћа легенда постаде
столећима поколења храни
јер слобода,животом се брани.

Раде Мирчић

Песма Војводи Пријезди

Долазио сам ту много пута
да се поклоним твоме јунаштву
јер ту где су Мојсињска брда расута...
душа ми се греје и распаљује дечачку машту.

Тада ми војводо постаде јасно
да душу има Сталаћ твој,пун је то љубави брод,
зато си га и ти волео страсно,
и зато га воли наш цели српски род.

Љубављу нам врелом Сталаћ и сад зрачи
сећање на тебе нашу храброст снажи
тврђава слободе с твојим херојством је јача,
радуј се на небу, сад смо ми на стражи.

Дариван си нама,српском роду послат,
да се љубав и жеђ за слободом никад не униште,
твојом жртвом потомству аманет је дат,
молитвом и подвигом обновимо твоје упориште

Легенда о водоплавној земљи

По Србији земљи кад се шћаше
две Мораве пред Сталаћем сташе...
две сестрице небеске плавуше
ту где сташе,ту град засноваше.

Ту где сташе љубав крунисаше
обгрлише војводу Пријезду
обгрлише госпођу Јелицу
венчаше их скоком у Мораву.

Када цвату воћњаци и лузи
то Јелица точи груди беле
кад мирише смиље и босиље
разлива се њена душа селе.

Кад се ваља дрвље и камење
кад хајдуци из потаје газе
то Пријезда низ Мораву оди
не знају му стазе нит богазе.

Кад Србију Морава поплави
сви мисле на невремена давна
ал то њина љубав се разлива
Србија је од тад водоплавна.

ЉУБИША ЂИДИЋ

Мораве код Сталаћа

Као све невесте,као близнакиње
Две Мораве иду Великој у гнездо,
И одједном,као да су море сиње,
наливају пехар с војводом Пријездом.

Не зна се која је дубља,која плића,
Не зна се која је дужа или краћа,
кад се рукују јато ће орлића
Даривати децу престоног Сталаћа.

Тај вир загрљени осипаће звезде,
За Мораве три се сторучица лаћа,
А као ждралови над реком језде
До Црног мора сва морска браћа.

Две Мораве дуго у очима светле
И дуга ће шарна обе да премости,
А кад зачујемо и јутарње петле
Сталаћ нуди свима со и хлеб нежности!

МИЛОСАВ МИРКОВИЋ

Пријездина љубав

Вадили смо јабуку од злата...
из Мораве док пролећа језде,
цветале су трешње око врата
дивној љуби Војводе Пријезде.

Скочили су Морава је текла
и још нису у дубине пали,
нешто му је у свитање рекла
мириси их воде задржали.

А сад ево после много лета
гле,Војводе претворен у птицу,
ноћу тужно уз обалу шета
и дозива заспалу Јелицу.

Јелица се у матици скрива
тајним гласом младића дозива,
који скаче у воду зелену
да се њеним царством заодену

МАНОЈЛЕ ГАВРИЛОВИЋ

Ој, војводо

Ој, војводо, дозива те Србље
троморављем векови се нижу
не засузи полегла житница...
не уздахну повијено робље
не згаснула освећена глава.

Ој, војводо, заима се Србље
доходили монах неимари
светогорске цркве и црквишта
са Сталаћа, Јаковца, Стеванца,
Архангеле, Марко и Стеване

Ој, војводо, приклони се Србље
под кулу ти приносе дарове
староставну књигу на узглавље
вир-постељи санак и починак.

Ој, војводо, опева те Србље
шест векова јеком изаткани
узоране бразде памте
и клијају овој страни:
"Што МОРАВА вода одранила,
нек Морава вода и сарани..."

ЈАСМИНА ТИХОМИРОВА БУКВА

Згаришта васкрсења

Изгореше сви иконостаси
Свете мошти фреске и кандила
Ал се пламен љубави не гаси
И не горе анђеоска крила.

Дићи ћемо богомоље нове
Над олтаром кандило ће сјати
На молитву песма ће да зове
Тамјаном ће поља мирисати.

Заиграће опет тврда клатна
Звонике ће птице да украсе
Зазвониће нова звона златна
Кандила ће монаси да гасе.

ЉУБОМИР ТЕОФАНОВ

Теци Мораво, љубави реко

Теци Мораво, љубави реко,
о теци, теци и причај далеко
шуми низ поља и равнице
о љубави Пријезде и Јелице.

Певај Мораво, љубави реко,
нека се чује, чује далеко,
зелени доме дубине мутне
откриј нам тајне Јеличине.

Била си сведок тихе чежње
уздаха, слатких миловања,
са највише је камене куле
шапутала ти снове и надања.

У таласима огледала је очи
док си певала успаванке,
војвоткињи танкога стаса,
тешитељко блага попут мајке.

Знала си сваки кошмар ноћи,
уздахе камених бедема
и како месечина скрије лице
постиђена лепотом Јелице.

И кад се у воденој сенци
на верност невеста млада
закуне загледана у дубине,
шапни јој реко тајне Јеличине.

Певај Мораво, љубави реко,
вечно су живи, шуме дубине,
слобода је скупља од смрти
и легенде живе због истине.

Мирјана Стакић - Златибор

Јеличино слово љубве

С тобом почиње и коначи све,
Последњи и Први витеже!
Из чаше Молитвене опи нас вино причесно
Савих гнездо у сенама твојим
И пољубих праг,пре но срце ми узнесе
Одреших уздах,крик отпасах
Пожњевен венац невестински!
Ал' путује снага твоја и крв огњена
На сапима вранца далечиш,
Далечиш а ближим биваш
У расан расвита, на трн бедему, стражим,
Слухујем звук рога твога, молитву ткам
Многоструко беше наше СЛОВО ЉУБВЕ
У арсани чежње, ја сам која јесам
И ниједна, без тебе, нисам.
Исто је чекати и умирати.
Уштап се у срп младине твори,тугом полови
Јекују дамари тела,срца трезвон...
У ноћи скупља вијека, кад у нежност залута ум,
Дом ми беше келија,испосница, пирг...
Владару, видару, кључару синџира златни,
Власник си магије, моја слобода!
Одабрах Христолет с Тобом
Да крстоосенимо уснуће.
Кад немадох шта, руку ти дадох
Ореол-бурмом прослављену.
Полетесмо са међе јаве у неомеђен сан
-из вијалета клета,Господи,
Најкраћи до Раја пут!
... У ордију свеноћи људске
Са Истока, у Сталаћ, Тросунчана Љубав стиже!
Јер, смрти нема,има само сеоба душа
Душо, Последњи и Први витеже.

Нађа Бранков-Вршац

Прича о вечној љубави

Ту крај реке ја корачам
Ослушкујем, будим чула
Изнад мене стара кула

Шапатом ми довикнула:
Види, гледај свуд около
Ту је љубав наоколо
И Морава И тополе
Кап је свака као коло
Окупати - бистро, голо
Испричати желе причу
Отргнути твоје око
Дар да прими као соко
Као да је сада тамо
Лети, прати дођи амо
Да ту причу испричамо…

Као да ме сила води
Видим војску туда ходи
Видим реку пуну крви
Чујем звекет- земљу мрви…

Видим жену лепотицу
Осмех јој на лепом лицу
У загрљај она хрли
Хоће драгог да загрли…

Видим њега тако правог
Снажног, витког И гиздавог
Дочекује своју драгу
Отвара јој душу нагу…

Јелица је она - вила
А он Тодор од Сталаћа
Ко птица би гнездо свила
И свом драгом љубав била…

Хитро ми је око моје
Заборавих да сам птица
Видим Турке, видим бије
Сила нека злослутница…

Ни лукавост ни оружје
Не помаже младом пару
Да сачува земљу своју
Врлу Кулу И Мораву…

Затрепери све од туге
Оте птици крике дуге
Испричати није лако
Оком види наопако…

Победише Турци Србе
А две душе још се љубе
У Морави спас нађоше
И смрти се предадоше…

Опет шећем крај Мораве
У оку ми прича оста
У уву ми звек оружја
А у души туга нека…

Морава и сада чека
Свака кап ту љубав чува
Легенда и данас живи
Узвишена, топла, мека!

О завету нек се прича
Војвода је дао реч
Место Сталаћ, Манастири
Вековима прошлост мири
Причу прича љубав шири …

Слађана Недељковић-Врање

Не бојим се никога до Бога

Епоха једна сузу крије
Док се храбри Пријезда
на пут вечни спрема.
Издају не признаде турском вазалу
да му готов кључ од душе Сталаћа преда.
У срцу му јаук и вапај мами
да своју драгу никад не остави и
у робињу не претвори!

Верна Јела руку младу
вољеном Војводи свом пружи и
са њим на онај свет вечити у
једном трену своју вечну
славу слави - СКОЧИ...

Племенити пријезда свој народ не остави
са неба свој Сталаћ гледи и
подр руком својом
своју Драгу поји
скоком једним удвојеним-
ПОРАЗ ТУРЧИНУ НЕЋЕ ДАТИ!

У грудима топла мисао
да се љубав толика разлила
од двоје племенитих људи
што је свој живот даривала
онолико колико је
СТАЛАЋ СВОЈ ВОЛЕЛО И
ТУРСКОЈ СИЛИ ОДОЛЕЛО!!!

Не бојте се никога до БОГА
Војвода Пријезда и лепа Јелица- ХРАБРОСТ ВЕЧИТУ
УТКАЛА У СТАЛАЋКЕ ЗИДИНЕ
КОЈУ МОРАВА КРАСИ
СА ДВА БИСЕРА

Љиљана Lilien Новаковић- Београд

Кула љубави

Гану ме стреле љубави
сада у тишини садим
пелин у чаши мира
док жижак свира
лампа ми се угаси
успомена на боли
без вољене драге.

Узећу у скуте
анафору љубави
нека виде сватови
да сам онај прави
дижу ми се прагови
коњаницима тврђаве
изникли су трагови
љубавних постеља
када сама шеташ
побуђујеш страсти
деспота и витеза
на двобој прави
кулом од љубави.

Срећко Алексић - Београд

Град љубави

Све бих да могу у једном часу
да глас испустим из камена
умирим жеђ из пламена Пријезде
град љубави из прошлости споменем.

Умиру у мени хиљаду љубави
и свака на војвоткињу Јелицу личи
није ми ни прићи из нежног скута
на горобиљу везати сузе од ћилибара
Прошле су љубави великих витезова
додир удварања и проницање душе
слапови воде из корита Мораве
у граду Сталаћу од гласова победе.

Да глас пустим из невида камена
и улепшам стварност рајског приказа
из крчага би вода силна потекла
љубавни мирис са девојачких врела.

Само када би судбина од мене хтела
да постанем црни небески коњаник
тајна сванућа у кули висинских победа
донела би пехар препун медовине и вина.

Град љубави из прошлости спомени
окрени се мени као витезу садашњем
то што љубим уснама срца спомињем
пехар вина у здравље победе и љубави.

Остављам печат једног прелепог времена
да ткам руком великог писца и песника.

моја љубав туга велика и на срцу голема
вратиће се Пријезда у сватове да заигра!

Срећко Алексић из Београда

Смрт војводе Пријезде

Честе књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
- Од Мехмеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
"О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну."
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
"Цар-Мехмеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
- Ја ти добра не дам ниједнога;
Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!"
Диже војску турски цар Мехмеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит' га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал' Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
"О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути."
Ал' бесједи војвода Пријезда:
"Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?"
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
"О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!"
Па Пријезда љубу дозиваше:
"Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!"
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал' пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Кад то виде Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
"Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
Пивница ти пуна јаничара,
Папучама пију вино хладно,
А за моје здравље намењују,
А тебе ми жива сахрањују,
Сахрањују, за душу ти пију."
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те с бише и секоше с Турци,
Док погибе шездесет војвода,
Њих шездесет, хиљаде Турака!
Тад се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
"Јао Ждрале, моје добро драго,
Та нека те турски цар не јаше!"
Преби бритку сабљу навалију:
"Навалија, моја десна руко.
Та нека те турски цар не паше!"
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу прихвати за руку:
"О Јелице, госпођо разумна,
Или волиш са мном погинути,
Ил' турчину бити љуба вјерна?"
Сузе рони Јелица госпођа:
"Волим с тобом часно погинути,
Нег' љубити на срамоту Турке;
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити."
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на бедем Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
"О Пријезда, драги господару,
Морава нас вода отхранила,
Нек Морава вода и сахрани!"
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
"Град-Сталаћу, да те Бог убије!
Довео сам три хиљаде војске,
А не водим него пет стотина."

Браниоцима Града Сталаћа

Лазарево здање крај Сталаћа Града
Стојимо на брду крај Тодорове куле...
Зар да теби нема више трага
Крај толиких тела што у теби труле!?

Кости Сталаћких витеза расуте су давно
Минуло је шест стотина лета
За слободу умираше славно
Док тукоше душманина клета.

Да им свима запалимо свеће
Нек се пламен небесима вине
Нека Српство обнови Град Сталаћ
Да лепота опет свима сине.

Нек се буде кћери и синови хероја
Да грудима опет гори иста ватра.
нек прецима много више дају
Осим густог шибља у том гају.

Кад су знали славно за слободу мрети
Ој, Србине дај им више од снега што веје
С једне стране зуб времена прети
С друге сунце нек их вечно греје.

ЉУБИША ПОПОВИЋ
31.08.2015.

Химна Сталаћу

Сталаћ! Град војне славе!
Сталаћ! То је град хероја!
Крв је текла коритом Мораве
Након стравичног боја.

Моја тврђава, моје уточиште,
моја заштита, мој одбране штит,
мој торањ снаге и моје склониште
Сталаћ, моје кућиште и херојства мит.

Пријезда вечно мачем Сталаћ штити
на бранику српства и слободе
а Јелица љуба плете вере нити
нека се у Сталаћу хероји поново роде.

Златним словима пишемо историју
истину чувамо и свету веру
наших светих отаца меморију
Мојсињски монаси духовне плодове беру.

Моја тврђава, моје уточиште
моја заштита, мој одбране штит
мој торањ снаге, моје уточиште
Сталаћ, моје кућиште и херојства мит.

ЉУБИША ПОПОВИЋ
23.01.2016.

Ћићевац наш град

Наши домови усред бујне траве
равно поље, брда, потоци и баре
Сталаћ обгрлиле све три Мораве
Ћићевац, Варварин и село Маскаре.

А Мојсињске планине у низу
у недрима Трубарево и Браљину творе
Мојсиње је древно врло близу
верни чувар мале Свете горе.

Појате и Плочник могу лепотом да збуне
пријатељски руке шире свима
два су дивна камена Ћићевачке круне
чаробна је слика у нашим очима.

Мрзеница и Лучина срцем ка Ћићевцу хрле
звона Светосавска зову из тишине
Радошевац и Ћићевац се трајно у љубави грле
Ту је центар наше мале домовине.

Обнављамо кулу и град витезова
Прођоше векови, Сталаћ подвиг памти
споменик Пријезди и Јелици, за прегнућа нова
на вратима Србије нека ватра пламти.

У Ћићевцу се њише великих снова клатно
да буде велеград светлости, лепотом ће пленити
биће лепши од Париза знатно
Сену ћемо лепшом Моравом заменити.

ЉУБИША ПОПОВИЋ
15.02.2016.

Сталаћ на длану од три Мораве

Високо над кулом епском гори вечити пламен
испод куле шуме пера црвене траве
а Сталаћ блиста као драги камен
на длану од три Мораве.

Ту плеше Морава уз дивне ноте
Ту је добар и јануар и мај
Ту су непоновљиве земаљске лепоте
Све то нас ставља пред небески рај.

Потоци, шуме и гнезда рода
и мост од сребрнастих нити
миомирис и жива моравска вода
дођите у Сталаћ и нећете га никада заборавити

Сталаћу, ја сам твој сада трајно
и док те обнављамо из рушевина
моја душа ти се диви бескрајно
и пије лепоту твога чудесног вина.

Ту плеше Морава уз дивне ноте
Ту је добар и јануар и мај
Ту су непоновљиве земаљске лепоте
Све то нас ставља пред небески рај.

ЉУБИША ПОПОВИЋ

Пад и обнова Сталаћа

Текле су, текле горке сузе
Плакала је,плакала душа православна...
Дошао је непријатељ и спустила се тама
тмина, тамна и непрозирна.

Тешко теби би Сталаћу
Од твојих велелепних кула остаде згариште
Тужан је био Србин тад
Четири столећа је чекао слободу
А онда је устао да раскине окове
Минуло је шест векова од херојске одбране Сталаћа
Нека сада васкрсне Сталаћ из пепела.

Нека цело српство обнови и утврди град
Нека се скући на светом месту
где храбри мужеви српски пролише своју крв
Као безброј пута пре њих многи од старих
А многи мученички сагореше у ватри
и узлетеше на небо бранећи веру православну
и име Србиново.

Нека благодарством српство продише
Да испунимо завет славних предака наших.

ЉУБИША ПОПОВИЋ
28.08.2015.

Храм Светих Архангела Гаврила и Михаила

У СТАЛАЋУ

ЧИЈИ СИ ЗАЛОГ...
У ШУМСКОЈ ТИШИ
ДАЛ ВЕРНЕ ЉУБЕ
ШТО ЧЕДО ИШТЕ
ИЛИ ВИТЕЗА
КОГ АНЂЕЛИ ПРАТЕ
С БОЈИШТА
НА БОЈИШТЕ?

МОЖДА СИ МЕСТО
ЉУБАВИ ЊИНЕ
У ШУМСКОМ ДВОРЦУ
ИСПОД ХРАСТА
КАД ЗЛАТНИ КОНДИР
НА КЛАДЕНЦУ
ЗБОГ АМОРОВИХ СТРЕЛА ОСТА?

МОЖДА ЈЕ МЛАДИ
ПРИЈЕЗДА ОВДЕ
ХТЕО ДА КРСТИ
СВОГА ПРВЕНЦА?
МОЖДА СИ НИКЛА
ИЗ ЖЕЉЕ НАШЕ
ДА НАС ЗАКРИЛЕ
ТВОЈА ДВА СВЕЦА?

МИЛАНКА МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ

Моравска елегија

По граду сталаћском звона звоне,
Турски је султан пред врата стиго!
Мехмед све српско руши и ломи,...
Из Ада проклетог репатог диго!

Рат је. Гину јунаци, Срби, браћа.
Изгибе посада српскога рода.
Остаде последња одбрана Сталаћа
Прекривен ранама Пријезда војвода.

"-Јелице, госпођо, љубави моја,
Дошло је време кад треба мрети.
Турчин би да љуби уста твоја.
Сталаћ ће госпо, град нам узети!

Госпођо лепа, премила љубо,"-
Пријезда Јелицу клечећи моли,
-" иди из града, спаси се туго,
У спомен војводе који те воли!"

Јелица мужа грли и љуби,
Док пада последња над градом звезда:
-" У срећи заједно и кад се губи,
Води ме у вечност драги Пријезда!"

Морава мутна шуми и тече,
Турци кроз пусте капије језде,
Калуђер у смирај дана лелече
У спомен Јелице, вечног Пријезде.

Mорава

"То је епска река:
она из песме извире и у песму се враћа
Из бајалице
из жетелачке песме...
из тужбалице и славопојке
Низводно и узводно од Града Сталаћа
кољу се око ње браћа
и беру гроздове набубреле ко девојачке дојке.
Око ње градови
села
око ње Србија цела
Око ње момци јабланују и девојке врбају и ивају
Она је водена вила
и како и неби била
кад најлепше српске реке у њу се уливају!"

Добрица Ерић

Бесмртник

Ако те питају
рођаче ко си,
и зашто ти очи
празнином вену.
Можда је суштина
у горској роси
из које истачеш
васељену.

Можда си ништа
ал твоју бол
моравске сузе
творе кроз кости,
и црном руком
ѕидаш у симбол,
да човек је симбол
пролазности.

Не дај им Мојсиње
цркве и манастире,
слепима што кујеш
за вечне куће
прекаљен камен,
и пуне кондире
наздрављаш мртвима
за васкрснуће.

Бране бедеме
што грле кулу,
ту где су очи
сањале снено,
ѕнајући да тебе
желе у расулу,
стварајући царство
достојанствено.

Док сунце прашта
пуцањ у тело,
у које и даље
животи се гнезде,
знаћеш да је Бог
одбљесак ѕацело
бесмртнога
војводе Пријезде.

АНА БАБИЋ

Мораш да видиш Мораву у свом веку!

Било с које стране да се упутиш
на било коју страну
низ било коју реку
доћи ћеш на Мораву коју љутиш и мутиш
сузом
знојем
и неком
сељачком сетом и песмом
и псовком и лелеком
што се разлеже од извора до ушћа још одавно

ОЈ, Мораво моје село равно

и таложи се у води,ракији вину и млеку
у црној земљи што нас дарује белим хлебом
и вије се по небу са чапљама и галебом..."

Добрица Ерић

Не дирајте мошти мученика

Ваш неразум богомоље руши
орете нам и гробља и њиве
све светиње у нашој су души
у њој вечно остаће да живе.

Нисте тиме уништили славу
ни светињу победили стару
памтићемо сваку свету главу
осликану на светом олтару.

Тугом сте нам скаменили срца
спалисте нам све светиње старе
али из њих искра огња врца
и љубави за свете олтаре.

Не дирајте мошти мученика
те светиње светих српских спона
моле вас сви ликови са слика
пратиће вас сузе са икона.

Симеон вас са небеса прати
и Господа преклиње и моли
да вам истом мером не узврати
души вашој не нанесе боли.

Јер чините само то што знате
испунисте ваше жеље скрите
нашу свету земљу отимате
но не знате јадни шта чините.

Нисте први ово што радите
рушили су све то вама блиски
молили вас да то не чините
свети оци и Петар Цетињски.

ЉУБОМИР ТЕОФАНОВ

За слободу, љубав и част

Град Сталаћу сад је помен,
жив све живљи због тих дана,
Кад не даде ни плач камен,
Где је суза пла сама

Љубав света,што у благу,
Јаче сија пева, цвета
Чиста сабља, оштра, света,
и ат што и бедем прелета...

Треће што цар хтеде себи,
Беше верна, благна љуба,
Пријездина најбол рана,
Надмоћ силна, десна рука...

Три године беху дуге,
За те бојне, ситне турке,
Ратници и турске слуге
Напише се под двор, грке...

И ма крају кад се стиша
Тлом замреше коњски бати,
Светињи још слава виша
Морава се већма злати...

У њој се две потопише душе,
Два срца у једноме даху,
Такве части не умеју да руше,
Оно што се није ни бранило у страху!

Јадранка Пејовић- Црвенка

Љубав у славу Сталаћа

Шест векова у назад
Босоного девојче носи.

Бујицу мисли хоће
Уморно око да пусти.
Слике се прошлости множе,
Зла коб и усуд већ прете.
Нож је то оштрице бритке,
Спасење неопходно!

Јелице, Пријезда, стојте!
Ал' борба нека траје,
Нико и не каже лака.
Дусима злима крај је!

Муци је мајка свака:
Вера, нада и љубав!
А души спасење стиже,
Конопац већ је кратак,
Победни Крст се диже!
Покрај древног Сталаћа,
Морава тела носи,
Ал' њихова љубав траје.

Владислава Белановић Шевић

На Морави њено име пише

Госпођи Јелици - Разумној

Ој, Мораво зашто тужно хучиш
своју тајну повери нам, реци,
проговори, немој да се мучиш
исповеди, па мирно потеци.

Кажи сејо, шта се тада збило
на тренутак када си застала
да за вечност, ти у своје крило
примиш нежно два анђела пала.

Која жена у теби се скрива
док на води њено име пише
каква љубав у теби почива
такве неће бити никад више
И сад ноћу, када падну звезде
на твом току да огледну лице
забљесне их лик Војводе Пријезде
и његове госпође Јелице.

Вал за валом док нежно ромори
открива ми тајну што си скрила
сад Јелицу чујем где говори
„Морава нас вода одранила“
„Нек Морава вода и сарани“
брзацима - преносе нам фруле
ој, Мораво, молим те застани
баш ту подно Тодорове куле
Тој љубави да одамо славу
тихим хуком и сузом у оку
ја ћу смерно, само погнут главу
ти помамна застани у току..

Веселин Џелетовић Поета

Песма ћути у нама

Црвено небо лебди над Моравом,
над Градом Сталаћем,
над стаблима времена,
а песма ћути у нама.

Само птице одлазе и боје,
а песма ћути у нама
О љубави и верности
и вечности Пријезде и Јелице.

У шта ли се претвори
ова звезда у ноћи
падајући у тишину
док песма ћути у нама.

Питамо се тако и како
шуми цветак и белутак,
негде на сунцу.

И волимо да носимо плаве воде
у капима среће
Док песма ћути у нама.

Очарани осмехом гледамо,
осветљене слике прошлости,
која траје и траје...

Чујемо звук као рађање
и пресовани јоргован
замириса невиношћу
у песми што ћути у нама
Дани одоше босим ногама
да просипају по обалама лета,
ћутање наше песме
која постаде спектар
свих река и мора и неба...

Јулијана Радојевић Петковић- Ћићевац

Ој војводо Сталаћа града

Ој војводо, Сталаћа града
ко тебе, још не роди мајка
нит под небом, има јунака
човека, таква достојанства
душе дивне, љубави вечне
и ума, попут бритке сабље

Благо теби, војводо Сталаћа
благо теби, а још више нама
што беше Јелица теби равна
те нам свима образ очувасте
широм земље све задужисте
задужбину да вам подигнемо
вашом љубави, себе окадимо

Душан Нонковић-Теодоровић