Мојсињскa Света гора

Мојсињске Света гора и Сталаћка клисура Јужне Мораве
Током средњовековне српске државе на Мојсињским планинама „ништа друго ниси могао чути, до брујања звона и појања светих калуђера, из бројних цркава и манастира. Данас су присутни само остаци већине цркава и манастира, а они сачувани, скривени су у дубинама шумовитих долина потока који плаховито, каскадама теку ка Јужној Морави.

Мојсињске планине, благо заталасано побрђе у међуречју Западне и Јужне Мораве, као масив, међу најстаријим у Србији, типично су рурално подручје са мозаиком фрагментисаних станишта, од оаза очуване природе, до шумарака храста изданачког карактера и великих површина под воћњацима, виноградима и њивама. У таквом амбијенту крије се велики број објеката културне баштине, од археолошких локалитета са праисторијским налазиштима (Укоса, Орнице, Јазбине, Селиште, Крушкар, Гологлава), античким локалитетима који се деле у две групе и разликују се утврђења на узвишеним местима (Град Сталаћ, Укоса, Градац) и насеља у речним долинама (Дуге њиве, Крушкар, Браљина), док највећу вредност Мосињске планине имају за проучавање средњовековне Србије. Утврђења-градови као што су Градина (Јеринин град) на уласку у Сталаћку клисуру (атар села Трубарево) и Град Сталаћ на изласку из клисуре као једно од највећих и стратешки веома важних утврђених градова Србије у 14. и 15. веку, док је сакралних објеката било бар 40, а помиње се у литератури и број од 70 објеката, од који данас постоји 28, а некад је то „била друга Св. Гора, у којој ништа друго ниси могао чути, до брујања звона и појања светих калуђера“.

Укупна површина Предела изузетних одлика "Мојсињске планине и Сталаћка клисура Јужне Мораве" за наведено подручје износи 3.984,79 hа, од чега је у режиму II степена заштите 1.223,40 hа.

Специфична геолошка грађа кристаластог масива Мојсињских планина са биотитским, биотит-мусковитским и мусковитским гнајсевима, гранитима и пегматитима, представља простор Српског кристаластог језгра у родопско-моравском метаморфном појасу формиран у оквиру каледонско-херцинског циклуса и као такав један је од најстаријих терена у Србији. При томе је Јужна Морава усекла домну епигенију која у предеоном изгледу чини нераскидиво јединство са Мојсињским планинама. Током плеистоцена су честе смене хладнијих и топлијих периода условили огољавање подлоге, степски карактер предела уз доминацију интензивних ветрова који су акумулирали велике количине лесних седимената по дну клисуре, кроз које се Јужна Морава пробијала и односила их, тако да су данас у рељефу заостале само мале оазе лесних седимената.

Рељеф на простору Мојсињских планина није посебно изражен. Са нивоа алувијалних равни Јужне и Западне Мораве (135-140 m н.в.) уздиже се брежуљкаст рељеф Мојсињског побрђа покривен шумарцима, виноградима, воћњацима и ораницама. Највиша тачка Мојсињских планина је врх Шиљегарник са 493 m н.в, а истичу се још Дренова глава (488 m), Кликови (453 m), Полом (423 m) и Доњи поглед (398 m), тако да је и сам назив неодговарајући, јер ни један врх не прелази 500 m н.в. тако да не могу да се сврстају у планински рељеф.
Према фитогеографској подели Србије подручје Сталаћке клисуре и Мојсињских планина припада западномезијској провинцији. Ова флористичка провинција се одликује термофилним и мезотермофилним храстовим шумама. На овом простору образовала се мешовита вегетација листопадних шума на надморској висини између 150 m и 500 m. Од шума, заступљене су шуме храста сладуна и цера (Quercetum-farnettocerrisRud. 1949.), шуме храста китњака и цера (Quercetumpetraeae-cerrisJov. 1979.), шуме китњака и граба (Querco-CarpinetummoesiacumRud. 1949), шуме брдске букве (FagetummoesiacaesubmontanumRud. 1949.), шуме беле врбе (SalicetumalbaeIssl. 1936.), шуме црне тополе са белом врбом (Salici-PopuletumnigraeParabuc. 1965.), шуме црне тополе (PopuletumnigraeKnapp 1948.), шуме беле тополе (PopuletumalbaebalcanicumKarp. 1962.) и шуме беле и црне тополе (Populetumnigro-albaeSlav. 1952.).

Према ихтиофаунистичким карактеристикама овај део Јужне Мораве би требало да одговара подручју речне мрене. Међутим, речна мрена је субдоминантна врста, док је доминантна врста најчешће скобаљ и/или клен. Забележено је укупно 19 врста херпетофауне (осам врста водоземаца и једанаест врста гмизаваца), што овај простор чини подручјем са високим диверзитетом херпетофауне. Према расположивим подацима, потенцијалну фауну сисара подручја Мојсињских планина чини укупно 59 врста. Највише врста - 18, припада реду глодара (Rodentia). Реду слепих мишева (Chiroptera) припада 17 врста. Затим следе звери (Carnivora) са 13 врста, бубоједи (Insectivora – Erinaceomorpha и Soricomorpha) са осам, папкари (Artiodactyla) са две и зечеви (Lagomorpha) са једном врстом.

Специфичан географски положај и конфигурација терена условили су присуство човека од најраније историје првобитних заједница. Постоје бројни археолошки локалитети са праисторијским налазиштима (Укоса, Орнице, Јазбине, Селиште, Крушкар, Гологлава), а антички локалитети се деле у две групе и разликују се утврђења на узвишеним местима (Град Сталаћ, Укоса, Градац) и насеља у речним долинама (Дуге њиве, Крушкар, Браљина), док највећу вредност Мосињске планине имају за проучавање средњевековне Србије. Утврђења-градови као што су Градина (Јеринин град) на уласку у Сталаћку клисуру (атар села Трубарево) и Град Сталаћ на изласку из клисуре као једно од највећих и стратешки веома важних утврђених градова Србије у 14. и 15. веку.

На основу оригиналних природних вредности и значаја са аспекта очувања руралног предеоног лика и вредности сконцентрисаних на малом простору, а пре свега специфичном геолошком грађом каледонско-херцинског циклуса настанка и јединственом еволуцијом ексхумирања масива денудационим процесима у постнеогену, питомог и благо заобљеног рељефа који има повећани степен атрактивности управо у Сталаћкој клисури, „Мојсињске планине и клисура Јужне Мораве“ представљају колико репрезентативан, толико и специфичан предео у Србији, типичан за централну Србију и Поморавље, али специфичан по бурној историји која је за собом оставила бројне трагове, од праисторије, античког периода, српске средњевековне државе и великог броја цркава и манастира због којих се читав простор означава ''светим местом'' и Малом Српском Светом Гором, те испуњавају све услове за стављање под заштиту.

Св. Марко у Јаковцу

Мојсињска Света Гора

Постављена високо у Мојсињу на једној питомој заравни, црква, очувана у рушевинама, мирује у дубоким сенкама столетних храстова и брестова. По димензијама је свакако највећа грађевина у овој групи цркава. Основа храма упрошћеног триконхалног решења, не нарочито племенитих пропорција, указује на пример богомоље која је по много чему типична за градитељска својства у овој области. Апсиде нису исте величине. Источна је широка и доста плитка, за разлику од бочних које су знатно мање и дубље.

Црква има једновремену зидану припрату која је скромних димензија. И припрата и наос били су,по свој прилици,засведени полуобличастим сводом чији је почетак врло добро очуван на северном и јужном зиду. Тешко се може прихватити мишљење одређених стручњака да је грађевина на централном делу била надвишена кружним кубетом је за то не постоје одговарајући елементи. Апсиде су засведене полукалотама необично солидно грађеним тесаном сигом.Лучни завршеци, ободи полукалота апсида изведене су опеком. Зидови цркве зидани су ломљеним и притесаним каменом различитог порекла. У њиховој структури запажају се веома велики блокови, нарочито на јужном зиду. Приликом градње храма употребљавана је опека која је служила за изравнавање хоризонталних редова од камена и обликовање делова ниша и прозора. Свод је зидан од лепо обликованих блокова сиге. На месту ђаконикона и проскомидије налази се по једна врло лепо обликована и полукружно засведена ниша. У унутрашњост цркве која је осветљена кроз три прозора на конхама, улази се кроз врата на западном зиду нартекса и на истом зиду наоса. Под храма био је поплочан квадратном опеком.Спољне зидне површине биле су омалтерисане,што се може закључити на основу остатака кречног малтера.

Све унутрашње површине зидова и сводова били су украшене фреско декорацијом. До данас су очувани само фрагменти фресака, од којих су они већих димензија и боље очуваности запажају у угаоним просторима зидова и у нишама. Минималне фреско површине не допуштају могућност сигурније анализе у циљу одређивања стилске и хронолошке припадности. Међутим,неке упадљиве карактеристике овог живописа као што је лак и сигуран цртеж,светао колорит са доминантним зеленим и окер тоновима и изразита техничка солидност при сликању, наговештавају елемент који су веома сродни са неким обележјима стилског схватања сликарске уметности Моравске Србије.

Радомир Станић